NAKON ISPOVESTI OVE DVE MAJKE ĆETE SE ZAPITATI! Zažalila sam što sam rodila u 37. godini, bolje da nisam, pazi kome zavidiš!
Korak na koji se žena odluči kada postane majka je vrlo veliki, važan i često jako iscrpljujuć. Mnoge žene u prvih par godina dok deca “ne stanu na noge” izgube svoj ženski identitet, a evo situacije u kojoj se zatekla jedna majka i kako se ona izborila sa osećajem griže savesti zbog toga što nije izgledala ženstveno kao pre.
– Imala je savršenu figuru, ni grama viška. Negovana kosa, nokti, lepo sređena, mirisala je nekako ženstveno. Sa divljenjem sam gledala kako mirno razgovara sa ćerkicom, objašnjavajući joj strpljivo kako treba da se čuva… – tako je jedna majka opisivala ženu koju je zatekla u parku u kom je izvodila svoju decu.
– Nisam mogla da skrenem pogled sa nje. Imam trideset i pet godina, par kilograma viška, oguljeni lak na noktima, kosu svezanu u opušten rep. Nisam se našminkala, a ne mogu da se setim da li sam se jutros istuširala… Ja pazim na dvoje moje dece, dva dečaka koja samo što se nisu popela na vrh nekog drveta u parku. Nemam snagu da im govorim “Siđi! Povredićeš se – pazi!” Ionako me ne bi poslušali. Osećam se nemoćno, iscrpljeno, umorno… – objasnila je majka, pa nastavila.
– Pogled mi se nesvesno lepi za nju. “Bože, zašto ja ne mogu da budem ovako smirena majka – majka koja ne galami, koja je skockana i koja sve drži pod kontrolom,” mislim se očajno… A onda se ona okreće i hvata moj pogled – kaže majka i nastavlja – Zbunjeno, kao dete, počinjem da mucam… Izvini, samo sam pomislila – svaka ti čast! Tako si smirena i doterana, za razliku od mene koju je majčinstvo pretvorilo neku osobu koju ne poznajem, kažem kao iz topa.
Nasmeši se i seda pored mene na klupu. Uzdiše, zagledana u devojčicu koja se mirno ljulja…
– Jesu ono tvoja dva dečaka? Koliko imaju godina? – upita “savršena žena”.
– Da, to su moji momci. Imaju 6 i 8 godina! – ushićeno odgovara majka.
– Znači da si imala oko 27 godina kada si ih rodila? – upita sređena žena…
– Da – ogovori zbunjeno.
– Vidiš, ja sam moju Saru rodila kada sam imala 37 godina! Moje prvo dete! Sada imam 41 godinu, a muž 50! Nemam više dece i nikad ih i neću imati, jer više ne mogu da rađam, a ni muž ne želi! Sara je osuđena da bude jedinče. Od nje se sve očekuje: da bude i sin i ćerka, da dobro uči i da bude sportista, da sluša i da dobro jede! Tako malo dete, a tako puno očekivanja. Jedino je dete u našoj široj porodici. Zaova nije htela da se udaje, kao ni moj brat. Tako da Sara neće imati braću ni od tetke, ni od ujaka – ispovedila se žena za koju je majka dečaka sve do ovg trenutka mislila da je savršena, a ona nastavlja.
– Moj muž je u tim godinama u kojim njegovi drugari već imaju unuke sa kojima se povremeno viđaju i igraju. Njemu je Sara previše: previše je bučna, previše je vesela, previše je živahna… Tačno nekad imam osećaj da mu smeta – tužno je pričala žena na kojoj se primećuje psihički, a ne toliko fizički umor.
– Činjenica je da se osećam promašeno. Toliko sam htela Saru, a sada uviđam da sam joj učinila veliku nepravdu. Sa mojim suprugom sam dugo bila u vezi. Svadbu i rađanje dece smo odlagali zbog fakulteta, pa posla, pa karijere… Tako da je njeno rođenje čekalo moj 37. rođendan! – uviku žena.
– Ispostavilo se da sam svoju mladost, najbolje dane provela zarađujući novac, koji na kraju neću poneti “na onaj svet”. A ono što je najvažnije u životu, stavila sam na čekanje. Dete bi trebalo da ima mlade roditelje. Tatu koji može da ga podigne, a da ne kaže kako ga boli kičma ili nešto drugo. Mamu koja može da potrči za njim, koja ima snage i živaca. A kada dete ima dvoje očigledno starijih roditelja, često ga je sramota – govori doterana dama gotovo kroz plač.
– Moj najveći strah je da će na kraju moja Sara da ostane sama i da mi nećemo biti tu kada diplomira ili kada se uda. Da nećemo dočekati te godine. Da, stoga se kajem što sam tako dugo čekala da je rodim…. – rekla je dama, pognute glave, a majka dečaka dodala je još samo jedno zapažanje.
– Sedele smo još malo i pričale. Kada sam videla da je kasno “poterala” sam moje nevoljne dečake kući. Iz glave mi nije izlazila jedna izreka “Pazi kome zavidiš”… – zaključila je majka dečaka koja je vrlo brzo postala ponosna na svoje lice bez šminke, svoj “kežual” rep, par kilograma viška koji su joj sjajno stajali, najponosnija je bila na svoja dva dečaka, koja su pored nje imali i jedno drugo. (kurir.rs)
