“LEŠEVIMA STAVLJAMO MASKE ZA KISEONIK I VOZIMO IH HODNICIMA” Medicinski radnici otkrili MRAČNE TAJNE iz bolnice, neke su BIZARNE
Pojavom društvenih mreža, pogotovo Redita u kom je zagarantovana anonimnost, mnoge tajne su otkrivene. Ljudi dele svoja iskustva o stvarima koje nisu poznate širem auditorijumu, a do istine i informacija se lakše dolazi.
Ovog puta su zdravstveni radnici delili svoja iskustva, tajne i neke stvari o kojima se malo ili nimalo ne priča. Otkrili su šta se radi po bolnicama, hirurg je otkrio kako radi u operacionoj sali, kao i da mrtvo telo može da ispusti krik… Naravno, ovakve ispovesti nije lako proveriti jer su ipak u pitanju anonimni ljudi, ali je svakako zanimljivo, a ovo su neke od njih:
– To što vas je dovezla Hitna, ne znači da automatski idete prvi. Bićete raspoređeni, pa ako niste životno ugroženi, idete u čekaonicu…
– Vašoj baki od 90 godina činite medveđu uslugu ako tražite da je oživljavamo jer ona neće preživeti pružanje prve pomoći odnosno masiranje srca i smrt će joj biti mnogo traumatičnija upravo zbog toga.
– Ponekad ljudima koji su umrli stavimo maske za kiseonik i vozimo ih hodnicima. Ne privlači pažnju, manje stresa za ostale pacijente i posetioce jer misle da je taj neko zaspao. Mnogo gore bi bilo da vide telo pokriveno čaršavom.
– Ako si na telefonu sve vreme dok se majka tvog deteta porađa, a da medicinska sestra mora da uskoči i pruža podršku tvojoj ženi umesto tebe, budi siguran da svi znaju i da te svi osuđuju.
– Neke porodice odbijaju smrt toliko da preklinju doktore i bolničare da na bilo koji način spasu njihovu 95-ogodišnju baku koja ima rak svuda i kumi i moli za smrt… To nije prihvatljivo.
– Ja sam medicinska sestra u Urgentnom centru. Imala sam pacijenta proglašenog moždano mrtvim, a porodica nije htela da bude donor organa. Iskuljučila sam respirator, pumpe u ostalo i ekstubirala sam pacijenta. Nekoliko trenutaka kasnije desio se “Lazarev znak” – to je refleks koji se javlja kod ovakvih pacijenata. Podigao ruke u vis i iako nisam početnik u ovom poslu, to me je zaista preplašilo jer nikada nisam čula niti videla ovako nešto.
– Imali smo ženu koja je došla iz staračkog doma sa ranama od ležanja i prema njihovim podacima, imala je 100 godina. Umrla je u mojoj smeni. Našla sam je, pa sam otišla po nekog da mi pomogne da je sredim. Bila sam na jednoj strani kreveta, druga sestra prekoputa. Uzele smo čarfav da je podignemo. Kada smo je podigle, umesto izdisaja čule smo vrisak, ne može drugačije da se opiše. Ona je vrisnula, i mi smo. Još jednom smo joj proverile vitalne znake jer je vrisak bio toliko glasan. Mislila sam da možda nisam propustila nešto, ali nije bilo otkucaja srca. Sve se to dešavalo osamdesetih, ali nikad to nisam zaboravila na to, čak sam se malo i upiškila te noći…
– U Urgentnom centru mnogo vremena se potroši na održavanju života onih koji su na samrtnoj postelji sve dok porodica ne dođe ili ih telo ne izda. “O, Isus nije još uvek spreman za nju”, Da, Isus je spreman za nju, samo mi to odlažemo…
– Porodice pacijenata bi uradile sve samo da ga održe u životu zbog sopstvene sebičnosti i utehe, umesto da poslušaju lekare i njihove savete. Recimo: pacijenta koji je intubiran hrane hamburgerom zato što je “gladan” iako i dalje dobijaju hranu preko cevke iako im je rečeno da se ne petljaju sa time. To je rezultiralo brojnim smrtima, čak mnogo više nego što mislite…
– Hirurg ovde. Slušamo muziku u operacionoj sali. Mnogi se iznenade kada čuju to…
– Ljudi zlostavljaju medicinske sestre, a kada one prijave, ništa se ne dešava. Medicinske sestre zaslužuju da budu bezbedne, a napadači odgovornost za to.
– U mnogi starim bolnicama apoteka je na samo nekoliko koraka od mrtvačnice… (Kurir.rs/A.M.)
