“Gledala sam svoju bebu rasporenog stomaka, a imao je samo 35 dana”: Jeleninom sinu je TRANSPLANTIRANA JETRA, ljekari su joj govorili da NEĆE PREŽIVJETI, a ona sada drži “svoj život” u rukama

“Gledala sam svoju bebu rasporenog stomaka, a imao je samo 35 dana”: Jeleninom sinu je TRANSPLANTIRANA JETRA, ljekari su joj govorili da NEĆE PREŽIVJETI, a ona sada drži “svoj život” u rukama

Nema ničeg strašnijeg nego kada novorođena beba, koja još nije ni dobila priliku da ugleda svet kako treba, mora da se bori za život. A koliko je ta borba iscrpljujuća, teška, duga i velika, najbolje zna Jelena Vrbaški, samohrana majka Konstantina (7) i Kaline (4). Naime, Jelenin sin Konstantin je preživeo lavovsku borbu kao beba, koja je počela drugog dana nakon njegovog rođenja i trajala godinu dana do transplatacije jetre, koja mu je bila neophodna.

-Moja trudnoća sa Konstantinom je protekla uredno bez ikakvih komplikacija kao i porođaj. Konstantin je rođen kao zdrav dečak sa ocenom po rođenju 9/10. Nakon samo dva dana od rođenja bio mu je povišen bilirubin, a sumnjalo se na fiziološku žuticu – priča Jelena za portal Žena.

Međutim, nakon te kontrole Konstantin biva zadržan na neonatološkom odeljenju bolnice u Pančevu sa veoma visokim bilirubinom od čak 375 (normalna vrednost je 15).

-Tu Konstantin ostaje na takozvanom sunčanju, međutim nakon samo par dana uočavaju aholičnu ili takozvanu belu stolicu i tu počinje sumnja da boluje od nečega. Posle provedenih 6 dana u bolnici u Pančevu, šalju nas za Beograd na Institut za majku i dete, gde Konstantin i ja provodimo u jednom boksu na osmom spratu na odeljenju hirurgije narednih 11 meseci koji su najgori u mom životu…

Konstantinu na magnetnoj rezonanci konstatuju da nema žučnu kesu i sumnjaju na bilijarnu atreziju, ali o tome će više znati nakon takozvane operacije “kasai”.

-Na toj operaciji Konstantinu je otklonjena žučna kesa, žučni vodovi koji vrše lučenje žuči, a njih zamenjuje crevo koje je praktično “nataknuto” na jetru ne bi li se vršilo izlučivanje žuči.

Na samoj operaciji Koki je imao samo 35 dana života. Nakon samog zahvata rečeno nam je da 1/3 dece ukoliko ne profunkcioniše “kasai” ne dočeka svoj prvi rođendan, a 1/3 je neophodna transplantacija jetre. U ostalim slučajevima “kasai” profunkcioniše.

Gledajući ga sa samo 35 dana onako sićušnog sa samo 3.300 kg, svog u braunilama, sa drenom, kopčama po stomaku, kao da sam imala loš predosećaj da to neće profunkcionisati i da će biti potrebna transplantacija.

Na žalost, Konstantinu nije bilo bolje, njegova jetra je već bila u fibroznom stanju sa samo mesec dana života.

-Lekari su mi rekli da se uzalud borim, da uzalud skupljamo papire za transplantaciju jer on neće dočekati ni svoj 1. rođendan. On je 4 puta bio u teškoj sepsi, boravio na intezivnoj nezi, non – stop je imao braunilu u sebi, primao antibiotik terapiju…

Dobro se sećam vizite tog jednog jutra gde je studentima od strane njegovog lekara rečeno: “Ne morate ni ulaziti u ovaj boks, mali svakako neće preživeti”, u tom trenutku u meni je proradio bes, inat, gde sam obećala svom sinu da će preživeti i da će živeti i da se ničega neće sećati, da će to biti moja noćna mora, ali ne i njegova.

Nakon tih paklenih godinu dana napokon je usledio poziv za odlazak u Italiju u Bergano gde se vrši transplantacija jetre. Jelena je bila presrećna jer je znala da su uspeli i da ih samo još jedan korak deli od pobede.

-Dan nakon Konstantinovog prvog rođendana, koji smo proslavili u bolničkoj postelji, mi odlazimo u Italiju gde takođe ostajemo još godinu dana. Konstantinu je tada jetra već bila u cirozi, stomak natečen jer je slezina preuzela funkciju jetre koja nije dobro pumpala krv i stvarala varikse u grlu.

Pio je ukupno 11 lekova sa samo godinu dana. Ugrađen mu je centralni venski kateter jer je bio sav “izbušen” i nisu imali gde da ga ubodu. Napokon je to bio spas jer nema više bodenja, nema više držanja u mom naručju dok ga oni povređuju i bodu, a ja mu šapućem na uvo da će biti sve u redu i da je mama tu. Nisam se ni sekundu odvajala od njega u te dve godine.

Nakon obavljenih analiza Konstantin je stavljen na listu čekanja za jetru.

-Dok smo čekali Konstantin se polako oporavljao, u smislu da je počeo da jede, da ga ne boli ništa jer nema ubadanja, bivaju mu otklonjenu variksi prilikom dve endoskopije…

Od februara meseca od kako smo otišli za Italiju do prvog novembra dok nije usledio poziv, ti svaki dan živiš sa “strahom” da će uslediti poziv. Kad kažem “strahom” mislim na to da opet mora u salu, da ću ga opet gledati na intenivznoj nezi za tubusom u ustima, rasporenog stomaka (rez je preko celog stomak) sa katetrom, sa još braunila, sa sondom u nosiću njegovom malom, sa apratom koji stalno pišti da li za lek da li za to da je istekla infuzija. Ali to je još jedan stepenik koji moramo proći do naše sreće – rekla nam je zabrinuta mama dečaka koji je sa samo godinu dana prošao kroz mučno lečenje.

Prvi poziv su dobili 29. oktobra, ali na žalost jetra nije bila kompatabilna sa Konstantinom, ipak, samo dva dana kasnije, opet je usledio poziv i Konstantin postaje kandidat za transplataciju.

Taj 1. novembar 2018. je bio najgori dan mog života. Svoju bebu od 21 mesec vodim u salu u svom naručju moleći Boga da se naša agonija završi, a sa druge strane svesna sam posledica koje nosi (krvarenje na stolu i smrt). Stojeći ispred sale, držući u rukama svoj život, svog Konstantina, ljubeći ga uz obećanje da će mama biti tu kada izađe iz iste. Toliko je plakao, da ga nisu mogli istrgnuti iz mog naručja, anesteziolozi su izašli iz sale da ga uspavaju u mom naručju ne bi li ga uzeli iz istog.

Transplantacija je trajala 11 sati, 11 sati neizvesnosti, čekanja na svetlo koje će doći na kraju tog mračnog tunela… U 2 ujutru se pojavljuje to svetlo, čekajući ispred sale izvode ga izbodenog, natečenog od anestezije, sa celom pratećom opremom i tubusom za disanje onakav, a meni na svetu najlepši, rekli su mi da je sve proteklo u redu i ja samo u tom momentu pitala da li ga mogu zagrliti i praktično se bacila na taj krevet srećna, ma precrećna jer se moj život vratio jači nego ikad.

Postoperativni period je protekao uredno i nakon samo 3 meseca od transplantacije mi se vraćamo kući konačno za Kokijev 2. rođendan. Konstantin je rođen 11. februara 2017. kao prvo dete iz uredne trudnoće, a transplantiran je 1. novembra 2018. godine od kada živi kao zdrav i prav dečak koji je završio 1. razred, koji je razigran koji voli da se druži, igra…

Nakon svojih najtežih životnih trenutaka, najvećeg straha i konačne velike pobede, Jelena konačno uživa gledajući svoje dete kako odrasta. A i više je nego svesna da to ne bi bilo moguće bez transplatacije jetre. Zato posebno ističe važnost i uzvišenost tog čina.

-Prosto zamislite da neko ko vam znači život, kome nema leka osim organa nekog kome ti organi ne trebaju jer kada nastupi moždana smrt povratka na žalost nema, a najhumanije što u tom momentu možete učiniti jeste da donirate svoje organe nekome kome to znači život, kome znači da ima svoje dete pored sebe kao ja, da ima majku, oca, brata, sestru…

Da nije bilo tog jednog velikog DA ja ne bih imala svoj život u svojim rukama, ja ne bih gledala svoje dete koje razigrano sa osmehom na licu trči oko mojih nogu, ja se ne bih osetila ponosnom kao majka đaka prvaka… Pre nego što osudite nekoga čija je porodica dala organa svog bližnjeg nakon moždane smrti, setite se da to sutra na žalost možete biti vi ili neko vama jako drag kome je neophodna transplantacija… zena.blic.rs