U Srbiji radi na kući FASADU I PVC, u Nemačkoj živi BEZ STRUJE: Posetio sam rođake preko i NE – NIKAD ne bih živeo taj PASIJI ŽIVOT da bi komšije mislile da sam uspeo

U Srbiji radi na kući FASADU I PVC, u Nemačkoj živi BEZ STRUJE: Posetio sam rođake preko i NE – NIKAD ne bih živeo taj PASIJI ŽIVOT da bi komšije mislile da sam uspeo

Jedan od tužnijih momenata u životu jeste onaj kada svoj dotadašnji život pakujete u nekoliko kofera, napuštate sve svoje i odlazite u nadi da će tuđe Sunce da vas ogreje jače od onog vašeg iz domovine. I mnogi ne znaju kako vam je kad odete, zašto plačete svaki put kad čujete “Lepo je doć u svoju čaršiju, lepo je imat svoju avliju, malu ali ipak dragu i majku na kućnom pragu da te dočeka” i koliko biste želeli da se vratite, ali vam ponos ne da, iako vam ne teče med i mleko, a pare tek ne berete na granama.

Možda je u neka zlatna vremena moglo da se ode u inostranstvo i zaradi novac za jednu kuću sa lavovima u rodnom mestu, danas teško da naši preko mogu da prespoje prvi i poslednji u mesecu rasterećeno. I zato vas pitam – zašto to sebi radite? Zašto za male pare živite daleko od porodice, prijatelja, svog jezika i te avlije za kojom plačete u nekim balkanskim birtijama u kojima se konobarice vaćare sa sredovečnim muškarcima-gastarbajterima da im izvuku koji evro bakšiša više? Je l’ zbog toga da selo misli da ste uspeli u životu, da vam se dive kad dođete i govore da ste se spasili bede i pune vam ego bez ideje kako živite u tuđini dok oni ovde divane sa kumovima, drugovima i komšijama?

Dragan iz Beograda snimio ćerku kako mu PERE NOGE, ljudi KLJUČAJU OD BESA, a reakcija majke je skandalozna: “Ovako nastaju devojke koje će sutra prihvatati BATINE od muža”
Da ne bude da pričam napamet, sam sam imao dva puta priliku da odem odavde – prvi put kao gospodin-čovek sa stipendijom Karlovog univerziteta da studiram u Češkoj – otišao i vratio se za kraće od mesec dana. Ok, bio sam klinac, nezreo, propustio priliku. Drugi put sam otišao na work&travel u Njujork, konobarisao od jutra do sutra i vozio dostave. Super iskustvo, ali jedva sam čekao da se vratim kući posle pet meseci. A vratio sam se sa 10 kila manje i pečatima na bradi od stresa.

No, nebitan sam ja, nego samo da svom stavu dam legitimitet.

Nedavno sam bio kod rođene sestre koja živi u Frankurtu. Tamo je već četiri godine. Živi sa verenikom, barem je našla ljubav svog života tamo i lepo joj je. I hvala Bogu planira da se vrati sa njim jednog dana, jer je i on čovek sa Balkana. Ali, ona je snalažljiva i spretna. I sreća da je tako. Meni je život koji se tamo vodi bio jako tužan. Prosto, jedan pasji život. A zašto? Pa, zato što uglavnom radite poslove koje puritanci i rođeni Nemci ne žele da rade, vi mislite da vas plaćaju dostojanstveno, a to je za njihove standarde ipak prebedno.

I tako, niti brata, niti druga u blizini, radiš pet ili šest dana od jutra do sutra da bi taj sedmi otišao u neku kafanu da čuješ naš jezik ili pesmu. A to su šupe od lokala, blago rečeno, tu se pije, kocka, penje na šankove i grli i cmače sa konobaricama, razuzdano ponaša u svakom smislu, jer – to je jedini dan za izduvavanje ventila.

Sve je na lizing, sve je na rate, ide se iz kredita u kredit i ima možda malo samo mirniji san. Ako nemate košmare, kao osoba iz sledećeg primera. Naime, kad sam već otišao da obiđem sestru, obiđoh i jednu baba-tetku koja u rodnom selu letos uradila novu fasadu i PVC stolariju, a u Nemačkoj joj isključili struju.

I posle pitam – za čije babe zdravlje se mučite tamo? Ok, daleko je i ovde od bajnog, i da – jeste tamo mnogo uređeniji sistem, ali često nemate vidnu i opipljivu materijalnu dobit, nemate ni emocionalnu ispunjenost, kod lekara vučete prevodioca bukvalno, preživljavate umesto da živite, a onda naručujete džek i kolu kad dođete ovde, govorite “ja, ja” umesto “da” i “halo” umesto “zdravo”, jer, ako vam već nije lepo u životu, neka drugi misle.

I da, kad budete navodili kako vam je zapravo super u Nemačkama, napišite i koji posao radite i za koji novac. Da vam puca kičma na bauštelima može i ovde, i kod nas danas građevinari zarađuju više od lekara. I nije ovo nikakav PR za bolji život u Srbiji, navodim činjenice o “obećanim zemljama” i “američkim snovima” koji na javi izgledaju mnogo gore nego dok i sanjate.

I još jedna stvar na kraju – ovo neka bude moj manifest, ne moje soljenje pameti. Ako odlazite, odite kad imate jako dobar razlog. Ako vam je već duhovno uskraćeno tamo, bar materijalno nek se isplati.A sad, dragi moji u tuđini, adio, i ko zna gde, i ko zna kad… (zena.blic.rs)