Bliznakinje odrasle u različitm porodicama, jedna postala Jevrejka, 2. katolkinja: Šok istina o pravoj majci ih spojila

Bliznakinje odrasle u različitm porodicama, jedna postala Jevrejka, 2. katolkinja: Šok istina o pravoj majci ih spojila

Među blizancima vlada neraskidiva veza, ma gde oni bili, smatra profesorka psihologije i direktorka Centra za studije blizanaca na Univerzitetu u Kaliforniji Nensi L. Sigal koja priprema svoju 10. knjigu o toj temi. Kroz brojna istraživanja saznala je neverovatne sudbine beba koje su razdvojene po rođenju i usvojene u različite porodice. Spletom životnih okolnosti su se pronašli, a njihova bliskost je bila očigleda već pri prvom susretu, iako imaju potpuno različite sudbine. Ono što svi ističu, stalo su imali osećaj da im neko nedostaje.

Anais (36) je rođena u Busanu, u Koreji, i usvojena je kada je imala tri meseca. Odrastala je u Parizu i oduvek je znala da je usvojena. Međutim, snimak je podstakao na razmišljanje o njenoj biološkoj porodici.

Kada je Anais imala 25 godina, preselila se u Londogn gde je studirala modu. Jedne večeri, prijateljica je označila na objavi na Fejsbuku koja će joj zauvek promeniti život. Gledajući video, nije mogla da veruje. Osoba u snimku izgledala je identično kao ona, ali nije bilo daljih informacija o tome ko je devojka sa snimka. Dva meseca kasnije, prijateljica koja je prvobitno označila, naišla je na insert iz filma u kome glumi Sem Futermen, devojka sa snimka.

Potražila je na mrežama i došla do zapanjujućeg otkrića. Devojke su rođene istog dana. Poslala joj je zahtev na Fejsbuku, koji je Sem prihvatila tek kad je slučajno primetila njenu profilnu sliku. Tada je pročitala poruku u kojoj joj je Anais objasnila da je usvojena i da dele datum rođenja, a potom pitala da li je i ona usvojena.

Posle nekoliko dala, imali su prvi video razgovor preko Skajpa. Pričale su satima. Njih dve su bile ista osoba sa različitim naglascima (Sem je odrasla u Nju Džersiju). Imale su isti smeh, isto ponašanje.

„Bilo je čudno, kao da upoznajete stranca sa kojim ste povezani“, priseća se Anais.

Njih dve su uradile i DNK test koji je potvrdio da su one jednojajčane bliznakinje, što je njima bila samo potvrda na ono što su već i same pretpostavljale.

Bliznakinje nisu pronašle svoje biološke roditelje, ali bi voleli da ih nađu.

„Šta se desilo u prošlosti, desilo se. Žao nam je što smo odrasle odvojeno, ali toliko divnih stvari se desilo otkada smo se našle da ništa ne bismo menjale. Samo smo srećne što smo zajedno“, zaključile su sestre.

Kada je 1997. godine Debina mama pozvala Debi (72) da porazgovaraju, pomislila je da je reč o novcu. Nije mogla ni da sluti da će joj se, u 45. godini, svet okrenuti naglavačke.

„Rekla mi je da sam usvojena i da su bile dve bebe. Kada je prošao inicijalni šok, poželela sam da upoznam svoju bliznakinju“, priča ona.

Ona je tada unajmila privatnog detektiva da nađe njenu sestru. Detektiv je pronašao usvojene roditelje. Šeron je, za razliku od nje znala da je usvojena od ranog detinjstva, ali nije imala ideju da ima bliznakinju, kao ni njeni roditelji. Kada su joj roditelji rekli da moraju da pričaju, ona je isto pomislila da žele da pričaju o novcu.

Debi je odrasla kao Jevrejka, dok je Šeron vaspitana kao Katolkinja. Odrasle su u Nju Džersiju, na svega 65 kilometara i obe su imale sestre sa kojima nisu bile preterano bliske.

„Nakon svega pet minuta počele smo da pričamo i shvatile da obe imamo iste gestove i da isto prevrćemo očima kad pričamo. Pitala sam Debi da li je imala spojene obrve u srednjoj školi, na šta smo se obe počele smejati. Tako smo provele taj prvi vikend“, priseća se Šeron.

Privatni detektiv je pronašao i njihovu majku, Nemicu koja se udala za vojnika iz Amerika sa kojim je dobila dete. Na putu za Nemaču, ona je spavala sa radnikom na brodu na kom je bila, kada je zatrudnela sa bliznakinjama. Odmah ih je dala na usvajanje. Njih dve su upoznale svoju biološku majku, ali ona nije želela da ima odnos sa njima.

Sada, 27 godina kasnije, sestre su bliže nego ikada, iako žive na 1500 kilometara jedna od druge. Čuju se jednom nedeljno, viđaju, a svakodnevno šalju i poruke jedna drugoj. Nisu ljute što nisu odrasle zajedno i slažu se da bi da su odrastale zajedno želele da budu drugačije i da rade na svojoj individualnosti. Ovako, one slave sve svoje sličnosti, a njihova veza je jača nego ikada.

Kada je Tim (62) imao 15 godina, obezbeđenje je počelo da ga prati po tržnom centru. Počeo je da hoda brže, pokušavajući da pobegne od njega. Na kraju ga je pitao zašto ga prati. Objasnio je da je bio ljut što mu se nije javio, na šta je Tim rekao da se ne javlja ljudima koje ne zna.

„Rekao mi ’Kako me ne znaš? Ja sam u vezi sa tvojom sestrom.’ Bio sa zbunjen jer ja nisam imao sestru“.

Jednako zbunjen, čuvar je otišao do svoje devojke Debi, koja je objasnila Timu da izgleda identično kao njen brat. Kada joj je pokazao ličnu kartu, ostala je zaprepašćena, jer je on rođen istog dana kao i njen brat. Tada su otkrili da su i Tim i Bil usvojeni i žive na desetak kilometara jedno od drugog. Debi je predložila da se braća upoznaju na utakmici njihovih škola u oktobru. Te noći, Debi je rekla roditeljima, koji su bili skeptični na početku, ali Bil je bio zaintrigiran.

„Prisetio sam se kada sam igrao sa jednom školom u kojoj su me svi zvali pogrešnim imenom. Pomislio sam ’mora da se radi o njemu’. Tada mi je sestra rekla da izgleda isto kao je i da delimo datum rođenja“.

Do utakmice u oktobru, Tim je već zaboravio na situaciju i na Bila. On je međutim bio tu, kada je primetio da ga tri devojke gledaju.

„Tada sam rekao svom prijatelju kako one sigurno misle da sam ja taj dečak, Tim Karpenter. Tada sam im rekao da ja nisam on, ali sam došao da ga upoznam“.

Njegova kuća je bila blizu fudbalskog terena, pa su devojke otišle po njega.

„Prva stvar koju sam mu rekao je da mi se ne dopada. Timi je imao 13 kila više od mene, bio je malo viši i imao je brkove. Međutim, svi na tribinama su poludeli kad su nas videli zajedno“, priseća se Bil.

Nakon ovog susreta, odlučili su da upoznaju njihove roditelje i uporede papire. Počeli su da primećuju sličnosti, od njihovih pokreta do istog omiljenog bejzbol tima.

„Ono što je svima bilo čudno je naše ponašanje, naročito pomeranje ruku i gestovi dok pričamo“, govori Bil.

Obojica su zahvalni na životima sa svojim usvojenim porodicama, ai im je drago što su se pronašli. Zajedno su proslavljali Božić, a kada je Bil upisao fakultet, Tim je išao da ga posećuje.

„Voleo bih da sam išao u školu sa njim, to bi sigurno bilo zabavno, ali ne mislim da bi mi život bio drugačiji nego sad“, završava Bil.

Džeri (70) je odrastao u Njujork i od 13. godine je znao da je usvojen, ali nije želeo da upozna svoju biološku porodicu. Međutim, kada je u svojim kasnim dvadesetim zaposlio kao vatrogasac u Nju Džersiju, nije ni slutio da će otkriti svoje porkelo. Džeri je otišao na konvenciju vatrogasaca 1985. godine, kada je primetio da ljudi bulje u njega. Svi su ga pitali da li ima brata blizanca, na šta je on odgovarao da je usvojen i da ne zna svoje poreklo. Tada mu je jedan čovek rekao da postoji vatrogasac u stanici koji je isti kao on. Tada ga je pitao kada je rođen, pa su razmenili telefone. Sledeće nedelje, čovek je pozvao Džerija i rekao da vatrogasac o kome su pričali, Mark Njuman, deli isti datum rođenja, 15. April 1954. godine.

„Predložio sam da se nađem sa njim, pa ga je čovek doveo pod izgovorom da treba da pogledaju aparat u vatrogasnoj stanici. Njegovi prijatelji ušli su sa njim i ja sam zanemeo. Čovek iste ćelave glave je stajao ispred mene“, priseća se Džeri.

Mark je primetio sličnosti, način na koji hodaju i njihove izraze lica. Isto su bili i obučeni, imali iste brkove i naočare. Čak su nosili i privezak sa desne strane kaiša.

„Kada je progovorio mislio sam da pričam sam sa sobom. Imali smo isti glas. Stalno sam pomišljao ’Da li gledam u ogledalo?’“

Narednih 25 godina, braća su bila nerazdvojna, viđali se vikendom i bili u kontaktu. Kada se Mark preselio u Arizonu 2011. godine, oni su izgubili kontakt. Džeri nikada nije saznao zašto. Potom, 2022., stigla je vest da je Mark preminuo.

„Uvek sam znao da mi je nešto nedostajalo u životu. Kada sam saznao da imam brata blizanca, shvatio sam da je to bilo to što nedostaje. Bili su odvojeni od rođenja, ali smo se ponašali kao da smo se znali. Uvek smo bili kao pravi blizanci“, završava Džeri. Stil / The Guardian / NY Post / West Hartford World