Aleksandra je videla krv u stolici i iz čistog zdravlja počela je borba za život: “Celo telo mi je oteklo”

Aleksandra je videla krv u stolici i iz čistog zdravlja počela je borba za život: “Celo telo mi je oteklo”

Hadži Aleksandra Dimitrijević je oduvek bila odličnog zdravlja, i kako sama kaže, zaista se trudi da vodi zdrav život. Ova 30-godišnja Nišlijka, po struci lekar, vodila je računa o ishrani, redovno išla u teretanu, planinarila, plivala… A onda je pre tri meseca mlada žena solidnog zdravlja pogođena naglom bolešću kao grom iz vedra neba.

– Simptomi su krenuli odjednom. Dobila sam dijareju sa primesama krvi i sluzi. Odmah sam se javila lekaru i moje stanje je uzeto kao stomačni virus – priča za Ona.rs mlada doktorka koja je u početku primala infuziju kod kuće, ali naglašava da je stanje, umesto da se poboljša, postajalo sve gore: – Medjutim, moje opšte stanje bilo je sve gore. Dijareja nije prestajala i ni jedan lek nije delovao. Kada mi se stanje pogoršalo hospitalizovana sam. U početku nisu znali dijagnozu i pretpostavljali su da se radi o jednoj vrsti zapaljenske bolesti creva.

Aleksandra je svoju priču ispričala na “Instagramu”, pod korisničkim imenom @saska.dimi, gde je navela da je prvo ležala na infektivnoj klinici 11 dana, jer su svi mislili da ima stomačni virus, za šta kaže da je izgubila dragoceno vreme, a onda je prebačena na gastroenterologiju gde su morali da joj nadoknađuju i krv jer je dosta izgubila. U međuvremenu, kako kaže dobila je otoke na celom telu i prestala je da se kreće.

– Takođe, davali su mi terapiju. Ništa nije pomoglo, nijedan lek, ništa nije delovalo. Dijareje nisu prestajale. Moj organizam je upao u sepsu, dobila sam toksični megakolon i tada su me prvi put operisali – priseća se Aleksandra i dodaje da vreme koje je na intezivnoj nezi boreći se za život je vreme koje nikada neće zaboraviti i zbog čega će više ceniti život: – Nakon toga, operisali su me još dva puta, ali bez uspeha. Četvrtu operaciju sam imala u Beogradu na Prvoj hirurškoj klinici i zahvalna sam im što su mi spasili život. Nakon nje je sve krenulo na bolje i izašla sam iz životne ugroženosti.

Kako navodi, nije mogla da se kreće, bila je ogromna od otoka, imala je hiljadu cevčica oko sebe, ali je znala da će da preživi.

– Moram da priznam da mi nikada u životu nije bilo teže. Kao što sam napisala na svom story-u, bilo je puno suza ali one nisu sprale moj osmeh. Pozitivan stav me je držao i ja sam se držala za njega. Svaki put kada sam se osećala loše setila bih se da je život jedan i da mi nije dat od Boga da bih se lako predala – navodi ova hrabra ženica.

Nakon toga je prebačena u Niš na Kliniku za digestivnu hirurgiju kako bi joj rekonstruisali ranu na stomaku. Sada, iako je mršavija za 15 kilograma, već pomalo hoda i nema više otoke, ali kaže da je živa i jaka duhom.

– Rekonstrukcija rane prolazi odlično – napisala je neposredno pre odlazak kući nakon tri meseca borbe za život, neizmerno zahvalna svim hirurzima, anesteziolozima, medicinskim sestrama, specijalizantima i fizioterapeutima koji su učestvovali u njenom ozdravljenju: – Dugujem vam život!

Presrećna što je sve prošlo, Aleksandra sada razmišlja o tome šta je preživela, i kako kaže, najteže u oporavku joj je bio – hod.

– Znate li koja je to sreća kada možete da hodate? Znate koja je to sreća kada sami pomerate svoje noge? Ne znate, hodanje uzimate zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva, a nije tako – navodi Aleksandra koja je doživela potpunu atrofiju mišića, kao posledicu ležanja nakon četiri operacije: – Mogu vam reći da je strašan osećaj kada zavisite od nekoga. Nisam mogla da pomeram ruke i noge sama, telo mi je bilo beskorisna masa. Pored toga, imala sam otoke po celom telu, koji su takođe sprečavali pokrete… Ne dao Bog nikome da se oseti tako bespomoćno i zavisno od drugih ljudi.

Kako kaže “biti samostalan i sposoban veliki je Božiji dar” i navodi da svi, kada zaborave, trebaju da se sete njenog primera. Još i dodaje da se užasno plašila da će da padne svak put kada je pokušavala da hoda, a onda je i pala. I to ju je samo još više osnažilo da ustane i nastavi dalje da se bori dok nije ponovo prohodala.

Hrana je drugi problem sa kojim se mučila. Prvo zbog bolova i krvi u stolici nije ni mogla da jede, nakon operacije je bila na veoma restriktivnoj isrhani, a onda kada je konačno postala gladna i željna svega smela je da pije samo čaj, supu i eventualno keks. Sada je neizmerno zahvalna tetki, mami i nani koji su je oporavili sa njihovom domaćom kuhinjom. Iako sada ima stomu, može sve da jede sem pasulja, graška, boranije i ne sme da pije mleko.

– Što se tiče načina života, nije se puno toga promenilo. Inače jedem zdravo, ne jedem ni začinjenu niti masnu hranu, koja mi je sada najstrože zabranjena. Takođe, moram da imam neku fizičku aktivnost i to obavezno praktikujem svakog dan – zaključuje za naš portal Aleksandra: – Ono što se jeste promenilo je moj pogled na život. Sada više cenim svaki dan koji mi je dat od Boga.

Ona za kraj poručuje svima da budu zahvalni životu što su zdravi, da žive svaki dan kao da im je najposebniji na svetu, da vole i budu voljeni jer za drugo nema vremena.

– I da su porodica i prijatelji najvažniji na svetu. To je ono što sam naučila nakon svega što sam doživela i to je lekcija koju ću u buduće deliti sa drugima – završava Aleksandra. (Ona.rs)