DOSELILI SE NA SELO, HOĆE DA IMAJU BAŠTU, A DA NIŠTA NE URADE: Leskovčanka oplela po komšijama došljacima, gospodi iz velegrada
Nakon perioda korone mnogi građani su poželeli da se vrate prirodi, seoskoj sredini i kupe nekretninu gde će ako ne živeti bar povremeno odlaziti kako bi pobegli od gradske buke.
U jednom selu nadomak Leskovca u poslednje dve godine je prodato nekoliko starih kuća koje su kupci sredili, renovirali i sada povremeno dolaze kako bi uživali u prirodi. Neki od njih su odlučili čak i da obrađuju zemlju koju su dobili uz kuće koje su kupili, ali samo su neki u tome i uspeli zato što su shvatili da život na selu i nije baš tako lak kao što deluje.
– Kada nam dođu neki ljudi iz grada naročito Beograda i Novog Sada svi budu oduševljeni prirodom, sredinom, rekom, cenama u marketima, ali niko od njih za taj jedan ili dva dana koliko provedu ovde ne može da vidi onu drugu stranu života na selu. Ja sam rođena na selu, imam 50 godina i ceo svoj život radim poljoprivredu. Ne radim samo u svom imanju i bašti nego često odlazim i kod komšija i rođaka da pomognem jer ovde tako funkcionišemo. Svako svakome pomaže, ali prvo gleda da završi svoje. Kada smo videli da smo dobili nove komšije bilo nam je drago, priredili smo im dobrodošlicu i nagovestili da za sve što im treba stojimo im na raspolaganju.
Iz sela su poslednjih deset godina ljudi samo odlazili, jurili veće zarade, bolji gradski život. Niko neće da se muči na selu i da mu od vremenskih uslova zavisi da li će dobiti nešto ili se džabe mučio. Ovde se ustaje u pet ujutru, onaj ko čuva krave, ovce i koze prvo mora njih da nahrani, a onda se kreće u njivu, vinograd ili baštu.
Kod nas i žene rade muške poslove u vinogradima, kopaju, prskaju, orezuju, a kada se to završi tu su i kućni poslovi i dvorište. Kuća na selu je rupa bez dna i poslova uvek ima. Za nas koji smo navikli na taj tempo ništa nije teško, nas rad održava, ali onaj ko tek ulazi u sve to misleći da je lako brzo shvati da je pogrešio – priča za Kurir V. K. i dodaje:
– Prve komšije koje su se doselile do nas imaju dvoje male dece. Svakog vikenda dolaze da odmore, ali su poželeli da imaju baštu te da tu uvek mogu da uberu sveže voće i povrće, ali su mislili da ništa ne rade sami. Međutim, shvatili su da to nije baš tako lako iako smo im sve pokazali kako se radi. Kako je vreme odmicalo počeli su radnim danima da nas zovu da im zalijemo baštu, očistimo mladi luk od trave itd. jer su oni na poslu i ne mogu svakodnevno da dolaze.
U početku smo to radili i zaista nam nije bilo teško, ali kako je prolazilo vreme ispalo je da mi završimo sve, a oni samo vikendom dođu i uberu plodove i odnesu. To smo primetili svi. Nama ne treba da nam ponude iste. Mi sve to imamo, ali nije u redu da radimo njihov posao. Ako si već došao da živiš na selo i da radiš poljoprivredu to i treba da radiš, a ne komšije da zoveš svakog dana da ti završavaju poslove.
– Ovo nije usamljeni slučaj. Mnogi su takvi. Ne daj Bože da im naplatimo svoj rad. Ispljuvali bi nas i pukla bi bruka iako je to normalno. Svaki rad košta, pa i ovo. Ne daj Bože da im padne na pamet da kupe i vinograd pa da nas teraju i to da im radimo džabe… Svako ko razmišlja da dođe na selo prvo neka se upozna i sa onom drugom stranom koja i nije tako lepa – poručila je naša sagovornica. kurir.rs
