ODRASLA SAM UZ MAMU SA BIPOLARNIM POREMEĆAJEM: Branka Katić otkrila BOLNE slike detinjstva “Odjednom nije bila ista…” (FOTO)
Čuvena glumica Branka Katić susrela se sa bolešću majke kada je imala samo deset godina.
Branka Katić je glumica impresivne karijere, a njeni izlasci na scenu i filmsko platno su veličanstveni. Sada nas je, u iscrpnom razgovoru o odrastanju, pustila kroz vrata kroz koja nitko ne želi prolaziti. U vreme kada ima deset godina i prvi se put susreće s bipolarnim poremećajem.
Opisuje trenutak kada se njena majka osetila toliko umorno, kao da je svet iscedio sve što je ikada imala u sebi, a porodica da se svet okrenuo naglavačke. Nisu ništa prepoznali, nisu ništa znali, nisu ništa u prvom trenutku razumeli.
“Tata, moja starija sestra i ja u prvi mah smo bili u čudu. Nismo znali što se dešava. Kao da je odjednom postala neka druga osoba. Pre toga je bila vesela i nežna mama. Odjednom je dobila izgubljen, prazan pogled, svega ju je bilo strah. I nije želela pomoć. Dugo je odbijala da odemo kod lekara, kasnije je vrlo teško prihvatila da mora redovno uzimati terapiju, zauvek”, započela je svoju priču Branka.
Bipolarni poremećaj, koji se sve donedavno nazivao manična depresija, zdravstveno je stanje koje uzrokuje dramatične promene raspoloženja – od ekstremnih uspona do dubokih padova. Jedan ste dan motivisani da promenite ceo svet, u drugom trenutku nemate volje otići do kupatila i okupati se. To je samo jedna od slika strašnog tobogana raspoloženja kako ga opisuju pacijenti.
Porodice osobe obolele od bipolarnog poremećaja svedoče i epizodama depresija, poteškoćama s ustajanjem iz kreveta više dana, a s druge su strane ekstremne ljutnje i razdražljivosti. Branka je tada bila desetogodišnja devojčica u čiji se dom uselio “uljez”. I sećanja muklo udaraju u strah. “Najviše me plašio taj njen pogled i odsutnost, zatvorenost, nesposobnost da podeli svoju muku s nama i oseti bilo kakve lepe osećaje”.
Dete želi da se zalepi ono što se pred njim, a da ne zna zašto, slomilo u sto komada. “Plašila sam se hoće li se ikada uspeti vratiti i opet biti ona moja mama, koju volim i znam”, prepričava silnu potrebu deteta da se sve vrati u normalu, da libela života bude ravna.
Primećivala je nagle promene ličnosti. “U fazi depresije potpuna otuđenost, izgubljenost, nemogućnost obavljanja bilo koje aktivnosti. Ništa je nije interesovalo, nije htela da bilo ko dolazi. A nije htela ići kod lekara jer je bilo sramota što se tako oseća”.
Kavez u kojem je bila njena majka opisuje ovako: “Imala je veliku nervozu svakog jutra, ništa nije znala, ni šta želi, ni kako sebi da pomogne, a misli su joj lutale kao u nekom labirintu bez izlaza, svaka aktivnost je predstavljala problem”. Na drugom polu bipolarnog poremećaja su neverojatno ushićenje i navala energije. “U plus fazama je umela biti jako naporna, na sasvim drugi način. Tada je bila poput sile koju nito ne može obuzdati. Nije spavala, bila je na momente i jako razdražljiva, ali je par puta i imala herojske podvige. Recimo, uplakanom ocu devojčice iz Irana pomogla je da nađe dobrog Hirurga za operaciju kćerke u Beogradu”.
Iznenadno stanje promenilo je porodičnu dinamiku, uloge su se promenile. “Moja sestra Maja je požrtvovno uskočila u maminu ulogu i brinula je o svima nama. Kako je devet godina starija, i kako je s mamom uviek bila vrlo bliska, bilo joj je jako teško prihvatiti tako veliku promenu. Tata je tugovao na svoj način, i na početku pogrešno tumačio mamino ponašanje. Mislio je da se mama njemu inati, da sve to radi namerno…”
Kako su joj se i roditelji preselili, kaže “put zvezda”, poput dragocenog nakita čuva jednu lepu stvar: “Usprkos tako lošim periodima, do kraja su ostali zajedno”. U dobru i zlu. Zlo je što se članovi porodice neretko znaju ljutiti na osobu koja je sa bipolarnim poremećajem. Deca znaju razviti osećaj krivice prema sebi.
Branka je putem učila da se na mamu ne ljuti. “Znala sam osetiti tu njenu tugu, razumeti da sviet može izgledati i nesavršeno i ružno. Trudila sam se da je nikada ne krivim. Kada sam malo kasnije naučila da je bipolarna depresija pre svega hemijski poremećaj, bilo mi je još više žao što prolazi kroz sve to”.
Brankina majka nije htela posećivati lekara, stigma je bila prejaka, a Branka misli da još nije iskorenjena. “Ta stigma i danas postoji. Kada vas nešto zaboli, odmah idete lekaru, ali kada vas stignu duševne boli, ne tražite pomoć. Jer vas je strah što će drugi reći, da ne ispadne da ste poludeli. Posljednjih 12 godina maminog života imali smo sreću da je leči vrsna psihijatrica Nađa Marić Bojović. Mama je imala poverenja u nju, osećala neku vrstu konekcije, a doktrorka Nađa je znala pravom terapijom mamu održavati u funkcionalnom stanju čak i u fazama depresije”.
Priznaje i da sama ide na psihoterapije. Odbija lekove. “Zbog gomile lekova koje je naša mama celi život pila, bila sam oprezna i smatrala da ne želim antidepresive dok god mogu normalno funkcionisati. Rekla sam psihoterapeutkinji u Los Anđelesu da ne želim izbrisati to što osećam, već želim razumeti zašto se tako osećam. Išla sam na razne metode psihoterapije, i uvek bi mi pomogle da negujem i produbim svoju emotivnu pismenost. Mentalna higijena je izuzetno važna za mentalno zdravlje. Naše odrastanje, odgoj i obrazovanje, usvojeni mehanizmi razmišljanja i ponašanja često nas znaju iznova vezati u isti čvor. Na psihoterapiji naučiš to da prepoznaš i nađeš novi, zdraviji ugao gledanja na svet”.
Radari su joj osetljivi, i naučila je prepoznati ljude koji pate od sličnih stanja. Za one koji su se našli pred sličnim mrakom ima savet: “Za bipolarni poremećaj je najvažnije naći terapiju koja ti odgovara, što nije jednostavno, kao i biti disciplinovan u uzimanju iste, ne menjati ništa sam. I ne zaboraviti da su faze i plusa i minusa, kao i sve u životu, prolazne. Dragoceno je moći oslušnuti sebe, i zatražiti pomoć lekara čim osetiš da ti terapija koju koristiš više ne prija”.
Jesmo li bolesniji od bolesnog društva? “Za depresiju kažu da je bolest duše i naša duša nam kroz bolest nešto govori. U prilično nehumanom haosu današnjice, u sveopštoj jurnjavi za materijalnim, premalo se brine o duši. U našem društvu nema tolerancije, međusobnog uvažavanja ili odgovornosti, sistem ne brine o pojedincu, osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, pa je više nego ikad normalno osećati i tugu, i usamljenost, i otuđenost. Ako ti osećaji krenu da nas parališu, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka”.
Za neku devojčicu i dečaka koji danas gleda kako mu se roditelj bori s nepoznatom tegobom ima krucijalnu poruku: “Samo neka nikada ne pomisle da su oni krivi. Podržite lečenje roditelja, budite strpljivi i ne ustručavajte se pokazati im svoju ljubav. Ljubav može pobediti sve. Mi smo s našom mamom imali i mnogo sretnih dana, i danas, kada nje više nema, osećamo samo ljubav i nežnost”, objašnjava. “
“Budite ljuti na bolest, a ne osobu koje je obolela. Jer i ona je preplašena, zbunjena i bespomoćna. Naš je posao razumevanje ljudske prirode, psihe i duše, sve te naše fragilnosti i tananosti. Umetnici žive u istini, u slobodi da se izraze, snažno osećaju svet oko sebe i želimo to preneti. Pa verujem da zato lakše pričamo o nemoći i beznađu koje svi ponekad osjećamo”, zaključila je Branka.
Ako ste u depresiji ili pomišljate na samoubistvo, postoji više načina da dobijete psihološku pomoć. Broj SOS linije klinike “Laza Lazarević” je 011/7777-000. Broj Centra “Srce” za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva je 0800-300-303. (Kurir.rs/ Telegram.hr/ MONDO)
