HAMAS IMA PODMUKLU TAKTIKU, PROTIV OVOG IZRAEL JE NEMOĆAN! Analiza pakla: Zaboravlja se da iznad TAJNIH SLUŽBI stoji POLITIKA!
Borbe traju, broj mrtvih raste, Hamasovi borci ulaze u gradove na jugu i odvlače taoce u pojas Gaze. To je ujedno bilans “crnog dana” kako ga je nazvao premijer Benjamim Netanjahu. Slike koje Izrael nije očekivao ni u najgoroj noćnoj mori. Bivša premijerka Golda Meir rekla je 1973. godine, posle Jom Kipurskog rata, da se tako nešto više nikada ne sme ponoviti. To se desilo.
Kako to da je Hamas zaskočio Izrael?
Mnogi stručnjaci upiru prstom u izraelske tajne službe, spoljni Mosad i interni Šin Bet. Ignorišući da tajne službe ne donose političke odluke, za njih je zadužena vlast. Sva odgovornost za najrazorniji napad Hamasa na Izrael pada na vladu i premijera Benjamina Netanjahua. Da bi ostao na vlasti i zaustavio sudske postupke kojima je izložen, ušao je u koaliciju sa radikalnom desnicom. Lideri partija tog političkog spektra zaslepljeni su jednostranim pogledom na situaciju na području Izraela i palestinskih vlasti i ne mogu da razumeju slojevitost odnosa.
Tajms of Izrael prenosi da je Ronen Bar, šef Šin Beta, nazvao Itmara Ben Gvira, svetila desničarske politike koji je dobio portfelj nacionalne bezbednosti, i upozorio ga da ne bi bila dobra ideja da organizuje marš na Brdu hrama za vreme jevrejskih praznika. Ben Gvir ga nije poslušao. Hamas je ovo iskoristio kao priliku za napade. Ben Gvir je fokusiran na širenje naselja na Zapadnoj obali u nadi da će u jednom trenutku proterati Palestince. Deo snaga bezbednosti je zbog toga povučen sa juga. Vlada je potpuno ignorisala trajnu pretnju Hamasa, sa kojim je 2014. vođen rat zbog tunela kroz koje su borci ulazili u Izrael.
Netanjahu se fokusirao na unutrašnju politiku, sprovodeći kontroverzne promene u pravosudni sistem kako bi osigurao imunitet sebi i svojoj supruzi Sari. Kako se čini, nije se preterano bavio bezbednosnim pitanjima. Šta god da su obaveštajci rekli vladi u takvim okolnostima, to nije moglo da promeni političke imperative koje su postavili vodeći ljudi, Netanjahu i Ben Gvir. Premijer „Bibi“, kako ga kolokvijalno zovu u Izraelu, trebalo je još ranije da napusti vladu, sada će verovatno ostati upamćen kao najdugovečniji premijer (prvi put je stupio na dužnost 1996. godine) kojeg je Hamas zbacio. Jer Netanjahu mora da podnese ostavku posle ovog poraza ili će dodatno polarizovati javnost i oslabiti bezbednost zemlje.
Šta su obaveštajne službe znale?
Operacija koju je izveo Hamas bila je, nesumnjivo, dobro i dugo pripremana. Izraelski obaveštajci su imali dobre izvore u palestinskim zajednicama, Fatahu na Zapadnoj obali i Hamasu u Pojasu Gaze. Slučaj ekspedicije na Hramovnu goru signalizira da su mogli znati više, ali da je politika odbacila sve što se kosi sa njihovim planovima. Ne treba isključiti mogućnost da je operacija pripremana na području van domašaja izraelskih službi, na primer u Iranu. I da je nedostatak informacija rezultat odluke vlade da usmeri resurse na Zapadnu obalu. Bez sumnje, nakon završetka operacije biće pokrenuta sveobuhvatna istraga o svim aspektima delovanja obaveštajnih službi.
Francuski magazin Le Grand Continent navodi da su ranije čuli optužbe da vlada politizuje vojsku i da ne uzima u obzir vojne informacije o mogućnosti sukoba na više frontova.
Palestinski napadači su imali jasan cilj, da pričine što veću materijalnu štetu, da ubiju što više ljudi, civila i vojnika, neselektivno. Vrhunac zla su otmice civila i vojnika koji su odvučeni u pojas Gaze. Raniji slučajevi uzimanja talaca pokazali su se efikasnim za njih jer je Izrael bio spreman da učini brojne ustupke da ih vrati žive.
Kopneni upad u pojas Gaze biće ograničen jer će Hamas pretiti da će ubiti taoce. Reč je o podmukloj akciji koja je produžetak poznate palestinske taktike okupljanja civila, posebno dece, ispred vojnih ciljeva i snaga, čime se sprečava direktan napad.
Šta možemo pročitati iz reakcija?
Očekivano, Zapadna obala nije prihvatila poziv Hamasa u sukob jer je netrpeljivost dve palestinske frakcije veća od bilo čije netrpeljivosti prema Izraelu. Na sreću, libanski šiitski pokret Hezbolah ostaje van sukoba, što bi moglo da ukaže na to da je Hamas delovao na svoju ruku. Ili samo čeka rasplet događaja da se umeša.
Ne treba odbaciti ni opciju da Hezbolah, zbog krhkosti Libana, ne želi rat na jugu, koji bi mogao da izazove novi rat svih protiv svih, što bi oslabilo njegovu kontrolu nad tom zemljom. Sukob Izraela i Hezbolaha 2006. godine završen je bez pobednika i pokazao da je ova militantna grupa ozbiljan protivnik koji je u međuvremenu stekao iskustvo učešćem u ratu u Siriji. Arapske zemlje ostale su u domenu klasične retorike bez preterane osude Izraela, što je i razumljivo jer ne žele da taj pokret, koji je pod kontrolom Irana, jača.
Možemo li reći nešto o posledicama?
Zbog broja poginulih, Izrael će morati da ide na razbijanje vojnog i političkog vrha Hamasa, što je osetljiva tačka na kojoj bi se sukob mogao proširiti. U zavisnosti od trajanja i obima sukoba, nije isključeno da Saudijska Arabija usporava proces normalizacije odnosa sa Izraelom. Unutrašnja previranja mogla bi da potresu rukovodstvo Palestinske uprave i Palestinske oslobodilačke organizacije, na čelu sa ostarelim i oslabljenim Mahmudom Abasom. Dodatni problem za Izrael predstavljali bi unutrašnji sukobi na Zapadnoj obali, mada, prema trenutnoj situaciji, ne treba očekivati širu pretnju sa te strane od izolovanih napada.
Kada sukob prestane, mogli bismo da imamo Izrael sa novom, odgovornijom vladom, Hamasom, koja bi morala da ponovo izgradi sistem i nastavi proces približavanja Jerusalima i Rijada, jer je to ključni projekat redefinisanja područja Bliskom i Srednjem istoku.
Ili možemo očekivati da ceo prostor ustupi mesto spirali sukoba. Najgori scenario nikada ne treba isključiti iz razmišljanja. (Jutarnji list)
