Nikolinu je otac zvjerski zaklao, sahranjena je u naručju majke: Njen deda Duško se sada obratio svima, iza ovih riječi ostaje muk
Novi Sad i cela Srbija, zanemeli su pred porodičnom tragedijom Duška i Ljiljane Đurđić, kojima je zet Arpad Sabo (31), na najsvirepiji način ubio ćerku Slavicu (24) i unuku Nikolinu, bebu koja je imala samo četiri meseca kada ju je otac ubio u noći 14. na 15. avgust 2016. godine.
Da je otac nije ubio, Nikolina bi ove godine krenula u prvi razred osnovne škole. Ne prođe nijedan dan, a da ih Duško ne spomene, kako u vidu objave na društvenim mrežama, tako i u razgovoru sa suprugom Ljiljanom. O svom bolu pre tri godine, napisao je knjigu “Čudovišta su izašla iz bajki” u kojoj je opisao sav užas, patnju i bol kroz koju je prolazila i prolazi njegova porodica.
Kako je “Blic” ranije pisao, Arpad i Slavica su bili u vezi oko godinu dana, a u braku su proveli šest meseci. Tokom odnosa, nesrećna žena je prolazila kroz tortutu od strane partnera, koji je na krajui, zverski presudio i njoj i Nikolini koja je u trenutku smrti imala samo četiri meseca. Arpad je uhapšen isti dan na deponiji u blizini Bačke Palanke i priveden je u PU Novi Sad. Policajci koji su došli na mesto tragedije kažu da užasnije prizore nikad nisu videli. Slavica je ležala prerezanog vrata u kupatilu, a beba je nožem zaklana u kolevci
Za ovaj stravični zločin, Arpad Sabo je pravosnažno osuđen na 40 godina robije.
Šta smo mi koji ostajemo?”
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja, Duško je na svom Fejsbuk profilu objavio potresnu objavu posvećenu zverski ubijenoj ćerki i unuci.
“Oni što ostanu posle
Negde pred kraj moje knjige „Čudovišta su pobegla iz bajki“, napisao sam jedan događaj posle sahrane naših najdražih, kada me je supruga pre nego što ćemo piti prvu jutarnju kafu, uplakanih i umornih očiju upitala:
Šta smo sada mi, moj mužu?
Na to njeno pitanje sam ostao prvi put zatečen svih ovih godina svog života. Nisam znao tog momenta koji bi joj odgovor dao, svestan da je jako teško naći prave reči za to.
Kažu stari ljudi da je bog kada je stvarao svet nalazio reči za sve i za svake situacije. Kada čovek/žena izgube ženu/muža, ostanu udovac/udovica. Dete kada izgubi roditelje ostanu siročad. Za roditelje koji sahrane svoje dete nije mogao da nađe pravu reč. Sada, više od 7 godina .kasnije nazirem neke odgovore na to. Mi smo oni koji preostaju.
Svi dani u godini su nam teški. Živiš, a kao da ne postojiš. Ipak, naša borba sa tom boli mora da se nastavi, kao i borba za egzistenciju. Moramo da se borimo i da čuvamo sećanje na njih kako bi ono što duže trajalo. Mi, koji ostajemo posle, kada prođu sve one prve reakcije. Živimo u senci života koji prolazi mimo nas, a i sami se postepeno pretvaramo u senke i prolazimo mimo života. Postali smo zatvorenici datuma u kalendaru a za većinu dana u godini ne marimo. Postali smo robovi uspomena, ono jedino što nam preostaje i sa njima živimo i dok smo budni i dok spavamo.
Prijateljima koji nas napuste, poželimo sve najlepše, a one koji ostaju uz nas čvrsto držimo kao najveće blago.
Ko su ti ljudi koji ostaju posle? Majke, očevi, dede, bake, braća, sestre.
Ne traže oni puno od ljudi. Dovoljno im je nečije prisustvo, poneka topla reč, da znaju da nisu sami. Poneki zagrljaj koji če im kazati da još uvek nekom pripadaju i znače, i koji će im olakšati sve bitke koje vode. Ne osuđujte ih u njihovoj tuzi. Oni imaju puno različitih oblika. Oni dišu, ali i umiru. Oni izgledaju kao da su ih godine pregazile. Oni se smeju spolja, ali unutra ih guši jecaj. Oni koračaju, pričaju, rade. Oni jesu tu ali veći deo njih je daleko negde, zauvek!
Jedinu želju koju imaju da vreme kada budu odlazili dočekaju dostojanstveno i sa mirom u duši se nađu sa onima koji su im oteti . Liljana i Duško Đurđić (roditelji i baba i deda žrtava nasilja u porodici)”, naveo je on u potresnoj objavi. Blic.rs
