Jedna porodica iz Gračanice se još nada da će pronaći oca: Ćerke ga znaju samo sa slika
Pre nepunih 25 godina, 19. juna 1999. godine kidnapovani su Goran Marinković, Predrag Miljković i Mile Pavić iz sela Slivovo kod Prištine. Kidnapovani su u mestu Labljane u opštini Novo Brdo na putu Priština-Gnjilane i odvedeni u “nepoznatom” pravcu i od tada do danas Goranova supruga Silvana traga za njim zajedno sa ćerkama Draganom i Tamarom koje “oca znaju preko jedne jedine preostale fotografije i maminih priča”.
Na dan kada je Goran kidnapovan Dragana je imala nepune tri godine, a mlađa Tamara sedam meseci. Obe su završile fakultete, Dragana pravni, Tamara ekonomski, ali i jedna i druga sa mamom žive od tatine penzije koju će primati još nekoliko meseci pošto Tamara u junu završava masters čime će po automatizmu biti ukinut jedini izvor prihoda.
Prisećajući se kobnog dana Silvana navodi da je Goran noć ranije, zbog napada Albanaca na selo Slivovo, prebacio nju i devojčice kod njenih roditelja u Gračanicu, te da se odmah vratio u Slivovo kako bi pomogao komšijama da odbrane porodice koje nisu imale gde da se izmeste niti su uprkos već raspoređenim pripadnicima KFOR-a imale bilo kakvu zaštitu.
– To je bilo naše poslednje viđenje. Sutradan je sa dvojicom komšija krenuo kamionom iz Prištine preko Gnjilana za Bujanovac ali su im, kako sam saznala komšije Albanci, čija imena zbog bezbednosti moje dece ne smem pominjati, postavili zasedu u Labljanu i oteli ih, a kamion natovaren pokućstvom jedne srpske porodice iz Prištine su odvezli u Gnjilane – priča ona.
U potrazi za nestalim suprugom u proteklih skoro 25 godina dobijala je i dobija neprestano poluinformacije o njegovoj sudbini. Saznala je da su odmah po kidnapovanju sva trojica prebačeni u školu u Mramoru u opštini Novo Brdo, gde se nalazio Štab UČK, da su potom prebačeni u selo Zlaš kod Podujeva, nešto kasnije su utamničeni u podrumu katoličke crkve u Prištini, a potom su navodno prebačeni u okno rudnika u Đakovici odakle im se gubi svaki trag.
Stoji informacija da su sva trojica pokopana na jednoj lokaciji na razmeđu sela Zebince i Bresaljce u opštini Novo Brdo. Pretraga te lokacije se neprestano odlaže pošto prištinske vlasti odbijaju da postupe po zahtevu Beogradske komisije za nestala i kidnapovana lica.
– Neću odustati kao ni brojne srpske porodice čiji su članovi kidnapovani od zahteva da se moj suprug ili bar njegovi posmrtni ostaci pronađu kako bi moje ćerke mogle da mu odu na grobište i upale sveću i da se pomire sa sudbinom da oca nikada neće videti niti osetiti njegovu zaštitu – kroz suze izgovara Silvana.
Priseća se teških trenutaka kada je ćerkicama kako su odrastale, morala da pojasni „tvrdnju“ da će tata da se vrati i da će im doneti lutke koje su njihove vršnjakinje dobijale od svojih očeva.
– Provela sam stotine i stotine neprospavanih noći plačući, pored krevetića u kojima sam njih dve uspavljvala pričama o tati koji radi negde daleko i koji će koliko sutra doći, a u jutarnjim satima pokušavala da smislim razlog zbog čega tate nema – govori ona verujući da će se njen suprug odnekuda pojaviti.
Kako su devojčice odrastale nastojala je da u njih ugradi, kako kaže, vrline čoveka koji ne mrzi i koji upravo zbog preživljenog mora pružiti ruku pomoći svakom oko sebe. Te osobine krase ih i upravo zbog toga ćute i trpe zajedno s majkom koja će, kako kaže, skrenuti s uma jer za njene sirotice sa završenim državnim fakultetima nema posla dok „radna mesta dobijaju deca iz dobro stojećih porodica sa nazovi diplomama stečenim na nepostojećim školama i fakultetima“.
– Obraćala sam se na sve moguće adrese moleći da se i u našem slučaju ispoštuje „pravo dece iz porodica kidnapovanih i nestalih na prednost u zapošljavanju“ ali to za moju decu ne važi jer je očigledno da je nekome stalo da nas članove porodica nestalih i kidnapovanih protera sa Kosova i Metohije i time sa dnevnog reda skine to najbolnije pitanje, te da se našim progonom aboliraju počinioci zločina – zaključuje ona. (Telegraf.rs/N. Zejak)
